Добриша Цесарић | МА КАКО УЗДИГЛО СЕ СРЦЕ


Ма како уздигло се срце,
Клонути мора, мора пасти
Судбино, прије но ми клоне,
О дај му још једанпут цвасти!

Још једном опиј га и дигни
Милином једне младе жене,
Још једне заљубљене очи
За ове очи занесене.

Кад већ се мора у том срцу
Угасит младост, а за вазда,
Са својим благом, слично шкрцу
Нек не умре, већ нек се разда!

Још неколико јасних дана,
Да цијелог себе у њих згуснем,
И грлећи се, љубећи се
Остатак младости да уснем.