Добрица Ерић | СКЛОПЉЕНО НЕБО


Још негде на дну чека нека ишчезла река
платно што се беласа на мутним бистрицама
Кроз шупљу лобању неба цеди се та далека
вода која се враћа извору и пиљцима.

Дуга је једини мост изнад овог понора
изнад безубих уста, између цврчка и мрава
Кад год ми твој лик растера облаке са прозора
таваница над мојим узглављем прокишњава.

Склапа се зрело небо око нас као шкољка
са опном несанице... и невидљиви ловци
на бисер – наша срца мере и пребирају.

И док се преда мном рачва путања калипољска
светле у сенци липе где пиште млади попци
очи које се кротко приближише смирају.