Добрица Ерић | ПОНОСНА ПЕСМА


Ја певам
грла чиста
као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам с груменом земље у шаци
као што Син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.

Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
Моја кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица.
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица
ко да је хајдучица.

С њом сам пола столећа
цветао и класао
зрио и гњио
певао и плакао
и да сам јуче умро
не бих знао
да ово нису воћке калемљене
ни поља лебна
ни потоци
већ прерушене муње, вукови и поскоци!

Нагрдише ми земљу
оноћише ми дане
Зацрнише ми сунце
па се јежим и срдим
Ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал ја се опет поносим што сам Србин!

Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени
у мојој рођеној Земљи
ударају међе
прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.

Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем
да посрнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се сто сам Србин!

Поносим, кажем
али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао разлога да мрзи друге.

И само сто понекад прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Моја земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.

Само се више не слажемо
са оном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па ко нас лебом
ми њега лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали пред страшни суд.

Поабасе ми рухо
наружисе ми лице
Око срца ми ланац
на устима катанац
Успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал ја се опет поносим
сто сам Србин, Балканац!

И само што понекад забугарим гневно
не би ли ме чула небеса уснула
јер нас опет чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Самозвани миротворци што нас завадише
Црним тамјаном нам Земљу окадише.

Душебрижници без душе и срца
главешине, главоње и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих права
па чак и насушни хлеб
ваздух и воду.

ђавољи синови и пасји синовци
коров истркљао из болесне клице
среброљупци
правдомрсци
криводелци
и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.

Блате ме, брате Иво, за тројицу
Муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст невиђена
Напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим мале Црнце
Суде ми за своје грехе и злочине
и за све оно сто они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!

Моји млади се чуде
сто се трујем и лечим
песмом
псовком
инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом
Крив сам једино зато
сто не умем да клечим
(осим
да простиш
пред женом
кад радим оне ствари)
А гресан сто проћердах
уз дерт
и жал
и севдах
онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.

Мој дјед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је вршалицу
воденицу
ваљалицу
три лампека
Мој отац је џзамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
сто ми кица у грудима
о животу о људима
што ми пева
што ми плаче
што се смеје
што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!

И нећу да будем слуга
ни жбир
ни удворица
ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изасла из јама
Моја краљица,обучена у пшеницу и раж
Моја великомученица Србија
укавежена, попљувана и слана
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
и поносим се сто сам Србин
Србенда са Балкана!

И само сто понекад арлаукнем гневно
не би ли ме чула сазвежђа уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!