Добрица Ерић | НЕКА ИШЧЕЗЛА РЕКА


Моје речи, звонке капљице твога млека
Одсјаји што ми птице у крви испирају
Још негде на дну чека нека ишчезла река
Очи које се кротко приближише смирају.

Јесмо ли белили платно или мутили воду
Матицу што носи бело тело у ждрело млина
Анђели буде звона да спрече непогоду
Јасни сунцокрет излази из душе развалина.

Цркве су закључане, кључеви пресађени
Исплакане девице силазе са кубета
Развенчаше се тајне и порумене тама.

А с брда риче дреш и сватови изненађени
Дрхте пред распеваним устима тулумбета
И твоје сузе блистају по нашим ливадама.


https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin