Добрица Ерић | КОСМАЈ


Можда је већ Космај опевао неко
важнији од мене, али хоћу и ја,
а то је исто као кад бих рек’о
загрлићу ветар што шумом ћарлија!

Требају ми речи младе, зимзелене,
тек набрњале, још неразлистане
за ово зеленило свуда око мене,
али да цео Космај у њих стане.

Требају ми речи од срме и сребра,
праве бисер речи за биље и росу,
за оно чудесно плаветнило неба,
за облак и кишу што се на нас просу.

Тражим љупке речи да натпевам птице,
да надцветам липе, дље и пропланке,
да наджуборим чесме студенице
и да надруменим дивље јагодњаке.

Потребне су ми бар две-три тепсије
најлепших речи и бар два-три дана
само за мчувени манастир Тресије
и архимандрита оца Јована.

Тражим крупне речи, тврде кћо камење,
у којима варница захвалница клија,
за безбројне гробове, кости и знамење
од којих ноћу цео Космај сија.

Тражим речи добре к’о лебац за људе,
за мој шумадијски народ неутешни,
да утуве они што нам опет суде
колко су бедни, бездушни и грешни.

Требају ми речи, нежније и беље
од белих рада и звездана и плавље
од плавих звончића, за нове пријатеље
из Младеновца, Сопота и Раље.

Верујем да је већ одавно неко
опевао Космај, али желим и ја,
а то је исто као кад бих рек’о
загрлићу ветар што гором ћарлија.