Димитрије Митриновић | У ПРОЉЕТНО ВЕЧЕ


Тихо пада вече на далеке равни,
Спокојно с' и тихо сањив сутон свија.
И док свјетлост гасне, ноћ настаје тија
Преко брсних гора и ливада травних.

Мирише долина, умивена свјежа,
Док се живот блиста на влату зелену.
Све спокојно чека ноћ што иде, снену,
И лишће и трава и цвијет и врежа.

Тихо је; све  тише… Умукнула јава
И спокојно тихо, све ћути и спава
Један нови живот сањив се помаља…

Све дише свјежином и радошћу неком;
Докле свјетлост гасне за гором далеком
И одзив се ори из плавијех даља.

Бранково коло, 1906.