Димитрије Митриновић | ПОЖАР ПЛОТИ


Жено,
када ми плот закричи, моја душа се претвори у крв, 
крв у пожуду; жено, хоћу да ти испијем купу сласти, и да, 
кроз тебе уђем у бесконачност;

страсно-болно, хоћу да ми премре срце у трзању 
сладострасти, кад ме узбурка крв твоја, та врућа, та слатка;

безумна, хоћу да ме, безумног, ужариш, и да ме сагориш 
својом женственом ватром, плоти моја;

хоћу да ме пољубиш само једном, плотски, дуго, болно, сва 
миришући, дршћући, топло, влажно, сласно; 
хоћу моје ланце, твоје косе, дуге, меке, да распустиш косе, 
да ме замрсиш у њих, нек ми се помути мудрост у тмини 
мириса њезиних!

меда, хоћу сочност меда да ти испијем са усана, с тих 
дозрелих, с тих опојних, без поноса да се правим паметан;

хоћу твоју маниту податност узбешњелој крви, твоју 
опијеност од моје мушке младости;

хоћу твоје лудило среће од мога меса, хоћу твоје женствено блаженство,
да те савладавам побједнички;

хоћу да ме моћно тишти збијеност твога тијела, хоћу да ме 
стегнеш, у грчу загрљаја, као удав јање;

хоћу да нам се у врућини страсти помрачи свијест, 
и да будемо дубоки као земља, кад постанемо једно или троје;

хоћу сирову снагу твоје плоти, жено; хоћу дивљу 
пријесноћу збијену у твојим мишићима;

хоћу да затрепти месо твоје, плоти моја, у грозници мојих 
живаца, који кроз тебе хоће да стварају изван себе;

хоћу да у часу уједињења замиришу из твог тијела пелудни 
прашци, које си прије колутова година њушила као кошута 
на Целебесу;

хоћу да завришти плот у теби, жено моја, и да избациш 
своја заборављена крила, или рогове, или панџе;

Жено. Женко, Женско, нека ме нестане у грчу животиње; 
нека утонемо; хоћу да се више никад не повратимо из 
суштине бића;

да више никад не видимо дан, и да не могнем разликовати 
себе од тебе, или нас обадвоје од бића,

од великог, вјечног, непоњатног, које од себе чини душу, 
од душе крв, од крви пожуду,

које ми трепти у плоти узаврелој, које ми кричи кроз 
мушкост, и које те сили да ми се бациш у пожар, плоти, 
Жено!

Савременик, 1911.