Димитрије Митриновић | МУЗИКА НОЋИ


Ноћ мукло хуји. Тупо звуци брује
Кроз влажну маглу, мутну и блиједу,
И тихо, сретно, у складном нереду
Нагањају се, протичу и струје.

И мене собом носе… С њима и ја
У магли лебдим, лаган као пера,
А биће моје у звук се претвара
И тоне у склад чудних мелодија.

Тад ја се губим у звучној цјелини
И чујем акорд себе како звони,
Звучно и ведро. И мени се чини

Да бесмртним се претварам… Ја слутим…
Док мукло хуји поноћ, и ромони
Над долинама снијегом посутим…

Дело, 1906.