Димитрије Митриновић | МОЈА ТУГА


Све загонетка гања једна другу –
Лутању моме догледа ни краја…
Хаос незнања!...Мутно – нигдје сјаја!
Ћутим сву нашу биједу и тугу.

Ја не знам рећи шта ме тада боли,
Но зато душа знаде како ми је,
Ах, тешко, тешко!... Неће да утоли:
Дубље! Све дубље загонетка рије!

Дубоко ћутим трагику човјека,
Све катастрофе природе и душе, –
Но свему томе још не нађох смисла!

То мене тишти вас дан и ноћ дугу!
Магла незнања дух ми је притисла,
И душа ми се завила у тугу.

Босанска вила, 1907.