Димитрије Митриновић | МОЈА ЉУБАВ


Блиједа румен прелива врхунце
И Вечерњача плива у смирају.
Посљедња свјетлост трне се у гају.
За гребеном је утонуло сунце.

Заноси тежак задах касног љета
И пада мрак по котлини широкој.
У тамном зраку плине чудна сјета
Однекуд… Сутон носи сан и покој.

Излазе звијезде… Ноћ све брже пада…
С побожним страхом лутам у тишини
По тамном гају; и гледам гдје језде

И дршћу свјетла у плавој висини
Мирно и стално. О, ја волим када
Сањам и чезнем и гледам звијезде!

Бранково коло, 1907.