Димитрије Митриновић | ЕКСТАЗА


Тражећи тајну и смисао бића,
Све даље хрлим муклијем тајанством.
И најзад клонух, попут слаба птића,
Изнемогавши безданим пространством.

Падох у бесвијест: химна величајна
Хуји кроз сфере безмерјем етирним,
У славу Њему! А милошта тајна
Струји и трепће просторјем прозирним…

Тад у дном бића ја сисам Љепоту
Што заноси ме у сан, сласт без краја;
Пун свете сјете осјећам Доброту

Гдје њежно дршће у плавој тишини;
Уму му бљеска истина из сјаја –
Дух види Бога у свијетлој висини.

Срђ, 1906.