Ђура Јакшић: ТИ СИ БИЛА


Ти си била…тебе сам љубио!
Тебе неста…срце ми се пара…
Та сам себи више нисам мио!
Живот ми се у клетву претвара,
Тебе нема – срце ми се пара.

Несам знао љубави ни зрака.
Ал' Бог рече да зора заруди:
Светлост сину из црног облака,
"Злато моје!" – промуцаше груди – 
"Сунце јарко, ти ми љубав буди!"

"Пољуби ме, сунце, загрли ме!"
А сунце ме моје загрлило,
И ја сам се загрлио с њиме,
Ту изда'нут ал' би слатко било!
А сунце се око мене свило.

Не изда'нут – тешко ј' изда'нуће'
Млађан живот – ох, та сладак ми је!
За њим чезне срце уздишуће,
А без тебе живота ми није,
Љуби, злато, доклен срце бије!

Тавним гробом вечна поноћ влада,
У њему је студено и немо!
Сини, сунце! Још си цвет и млада,
Живи, сунце, да се милујемо – 
У гробу је студено и немо.