Ђура Јакшић: ЉУБАВ


I
Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи,
Кад куцне један час,
Отеће стару славу,
Добиће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје — сво,
Ти ћеш ми родит сина
Да чува благо то.

V
На небу нема звезде
Да сија као ти;
Па баш ни сунце нема
Таке светлости.

А где је срца, срце,
Да тако љубит зна?
А где је душе, душо,
Лепог анђела?

На нашој земљи нема,
Ни небо нема тог —
Та што је лепо било,
Мени је дао Бог.

XIII
Јеси ли чула, душо,
Да поноћ уздише,
Кад јој на црним груд'ма
Звезду ранише?

Јеси ли вид'ла, сунце,
Где славуј умире,
Када му вихор белу
Ружу раздире? . . .

Онда ћеш знати, чедо,
Вероват, рају мој,
Како је срцу моме,
Души рањеној! . . .

XIV
Жубор вода шљунком тече,
хуји шумица,
а на небу звезда трепти,
звезда Даница.

Срце моје игра, бије,
све се превија —
чини ми се, моја душо,
да је Србија!

А од оне звезде сјајне
чиниш ми се ти,
пак бих ишо — ишао бих
звезде љубити! . . .

XV
Па баш да умрем, душо,
Да ме сахране;
Па баш и пепō гроба
Да ми нестане, —

Остаће љубав моја,
Веруј, остати,
И док је света, века,
Да ће трајати!

Па ако т' срце љубав
Само верује,
Чућеш у немој ноћи,
Како тугује . . .

XVI
У лепом врту рошен,
цвет је изнико,
на твојим грудма ношен,
свету с' привико.

У љубави је нашој
мирис извео;
при растанку је нашем
пао, увео.

Па када умрем, душо,
он ће остати,
па ће на гробу, можда,
опет цветати . . .

1962