Ђура Јакшић: ЈАН ХУС


На Сабору косничкоме

Има, ваљда, пет стотина

Црних риза и мантија —

Али нигде ведра лика;

Већ кô она туга тија

Спустила се помрчина,

Па се ваља као змија

По грудима становника...

Само оне црне звери,

Што ђавољи шапат чују

Само црни калуђери

Подмукло се осмејкују.

 

Пред њима је борац стари,

Узор свеца и човека,

Што идејом свога века

И векова господари.

Чело му је без облака,

Мудро око пуно плама,

Гледа децу црног мрака,

Гледа чету пустињака

У тим црним мантијама...

 

„Звали сте ме да поречем

Својом крвљу што сам писô,

Мојим ножем да пресечем

Од помисли прву мисô:

Да се клањам немој слици,

Коју не знам нити чујем,

И у њојзи, варалици,

Христа бога да поштујем!“

 

Тако рече смелим гласом

Поучитељ нове вере,

А глас му је са ужасом

Испунио калуђере.

Дигоше се ћелепуши,

Кô да друга коса ниче;

Па кô змија када сиче,

Сав се сабор запенуши:

 

„Тешко теби, несрећниче!

Тешко твојој грешној души!

Опореци књигу гада,

Књигу греха, књигу јада!“

„...Ја никада!“

 

„На спалиште! На спалиште!

Пакô своју жртву иште:

Душу, тело и списове,

И јунака вере нове!

Све нек иде на спалиште!

На спалиште! На спалиште!...“

 

Народ ћути, Рајна ћути,

А учитељ новог знања

Од судија строгих, крути’,

И не тражи поравнања:

 

— Нека Рајна носи пепô!

У Рајни је тако лепо!

Брда плава, река плава

Од пакости заштићава

И грехове прашта свима;

А науке нова вера

Потресаће вековима

Подлу чету калуђера!... —

 

1877.