Ђура Јакшић: ЈА САМ СТЕНА


Ја сам стена,
о коју се злоба мори,
светска чуда и покори.
Многи тежак облак, јека,
крш громова, огањ, клетва
и сто чуда неба, земље,
разбило се о менека...
Усамљена
на средини морске пене,
цепам муње и громове;
а таласе рикајуће
са храпавим камом груди
у капљице ситне мрвим.
У ноћима смрти страсне
на раме ми птице слећу
и злослутним гракћу гласом:
пакост, злобу и несрећу -
сто злокобих
два'ест осам стојим лета,
презирући, смејући се
пакостима безбожника;
хладна, нема
за радости и за злости,
непомична, неосетна,
у којојзи отров-срце,
уморена љута змија,
на узглавку - вечном мраку -
на камену од увреда,
размрскана, ћути, спава...
Ја сам стена... ал' крвава!...
Испирана гневом, једом,
заљуљана муком, бедом!...
Смрт ми грозна, немилосна,
са песницом коштуњавом,
злокобницом ока свога,
умирућа часом прети...
Чекај, селе!
Још не желим ја умрети!
Док се земља не затресе,
бурно море не зајоше,
не поцрни сјај звездани,
и месеца светлост бледа
не завије у облаку
божје правде и истине,
сјајне зоре и вечери
зрак црвени не протури
у крваве љуте змије,
којима ће дух вечити
по јауку, болу, писци,
несрећнога шибат света -
донде - донде!...
Увређено срце моје,
у вечитом болу, гневу,
смеха се је зажелело...
- Ха! Ил' можда, неће доћи
страшног суда глас ужасни?
Можда никад неће моћи
горкој муци и јауку
насмејат се срце моје?...
Иди!... Иди!...
Не дирај ме мразном руком,
да преживим вечност тужну
на врлетном моме вису,
где ме чуда и отрови
злобног света узвисише -
ал' отклен ћу сам, по вољи,
стојат... пасти... или вечно
зла и подлост презирати
ледним оком горског лава...
Ја сам стена, ал' крвава!

(1860)