Ђакомо Леопарди: УСАМЉЕНИ ВРАБАЦ

С највишег врха старинскога торња,
усамљен врапче, идеш певајући
у поље докле не роди се вече;
а складност песме овим долом блуди.
Около пролеће
трепти ваздухом и пољима игра
да се растапа срце гледајући.
Чујеш блеј стада, мукање волова,
радосне птице такме се, заједно
слободним небом кружећ тисућ пута,
своје најбоље доба светкујући.
Ти све то гледаш, замишљен, из кута,
без друштва и без лета,
не мариш радост, од игре одлазиш,
певаш, тако пролазиш
најлепши цвет свог живота и лета.
Авај, колико личи
мој живот твоме! Играње и осмех,
слатку обитељ радосног детињства,
тебе, љубави, сестрице младости,
уздаху горки невољне старости,
не знам због чега не марим, чак од вас
готово стално бежим,
готово сам, и чудан,
родноме месту својем,
проводим свога живота пролеће.
Овај дан који већ осваја вече
у мом, обично, светкује се граду.
Чујеш ведрином јечи трубе јека,
чујеш чест грмеж цеви у пушака
са дугим тутњем кроз села далека.
Сва лепа, сва свечана
младост нашега места
оставља куће, на путе се слива,
гледана, гледа с радошћу у срцу.
Ја, сам, изашав овде,
на овај део далекога поља,
радост, играња жива
одлажем другој доби. Док ми очи
упрте ка ведрини
заслепи сунце, после ведрог дана
што мрећ одлази
иза далеких брда, те се чини
да каже: младост блажена пролази.
Усамљен птићу, ти, дошав пред вече
живљења што ће теби дати звезде,
нећеш, извесно, због свог
жалит се стања,
јер је плод природе
свако ваше жељење.
Мени, ако старење,
праг његов плачни,
не успем избегнути,
кад буду зене туђем срцу неме,
свет за њих празан, а будући дневи
од садашњега досаднији, мрачни,
шта ће вредит то хтење?
Шта ова моја лета? Шта и ја исти?
Вај, кајаћу се, и често,
али очајан, натраг огледнути.
 
Превео Сибе Миличић

_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________