Ђакомо Леопарди: МЕСЕЦУ

Дражесна луно, сећам се да сам,
пре једног лета, на врх овог брега,
тескобом мучен ишао да те гледам.
Тада си висила изнад ове шуме,
као и сада, ту све обасјаваш.
Али маглен, трептав,
од плача што ми је веђама текао,
мојим се очима чинио лик твој,
јер беше пун бола мој живот.
Још је, и не мења начин, љубљена луно.
Ипак, помаже ми сећање,
као и бројање трена својега бола.
О, како је добро у младом добу,
када још далеки пут има нада,
а сећање кратак,
спомињати се прохујалих ствари,
па и туробних, чак док бол још траје.



_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________