Ђакомо Леопарди: БЕСКОНАЧНОСТ

Свеђ драг ми би тај самотни брежуљак
и та живица, која ми толико
одузима од задњег зреника.
Ал' ту ми, сједећ и гледећи, бива
ко да преко ње просторе бескрајне
ја мишљу градим, шутње натчовјечне
и најдубље тишине; гдје ће, малне,
да престраши се срце. А кад вјетар
чујем, гдје шушти кроз та стабла, онај

мир бесконачни поређујем с гласом
земаљским; и тад мени на ум пада
вјечност и мртво доба, па и живог
доба нам глас. — У безмјерје се тако
утапа мисо: и мени је мило
бродолом свој доживјет у том мору.

Превео Владимир Назор



_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________