Десимир Благојевић: УТВА ЗЛАТОКРИЛА


Да л зора буди јабуку, бездан ил огањ страшни?
Да л прво јутро труби понором језе од ноћи и снова,
или мирта зелену њише грану, кикоће сунчани змај раскалашни,
ил светога се пламена руј точи долином птица и зверова?

Не знамо ни куд нас носи, ни куд нас зове јек сунчеве трубе;
не снисмо ни шта је, ни шта бива на међи љубави и бола;
и не слутисмо зашто се под кровом целог јутра птица и сен грле и љубе,
ни да ли је мисао скрушена, царска ил хола.

Свуд су светови око мене, свуд се смеши човек с веригама снаге и бока;
свуд су реке око нас, свуд певају како је ноћ на вранцу одјахала;
свуда су, невесела и ужарена, два присна, два топла људска ока;
свуд су бели лепрши јутра, свуд свеци и деца из свих небеса и махала.

О блиска и нераздељива туго у дому, у девојке ил просјака,
о смерни боле, ти се изливаш у торзо, медену круну јада!
Нема нам, нема добрих сејача и добре сетве, а тврда је шака,
и све је, све тугом засуто, све између поља и града.

Не слушај више ту тескобу мира, тај терет буђења и сиње сете.
Огрни коласту аздију и расточи мрак, звездану плеву и обруч самоћа.
Нек ушетају ти у дом звери и птице, крила, крила што лете!
Нек зашумори на трпези часној све што је од сјаја, вина и воћа!

Не дај да те мир сколи, самоће пређа ил невесела самовања;
нек прсне прстен што се око нас пламен, зао сплео;
наслони срце на поздрав, псовку, звоно, јутро што одзвања;
на тугу, сузе ил крик, наслони срце и уво на свет цео.