Десимир Благојевић: ПАНИКА ВИДАРИЦА

У бесмртном огледалу твоме,
у сневаном, смртном, најсмртнијем,
ноћ огњена проходала,
ноћ детиња заплакала.

Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.

Воће цвета на паркету овог лета.
Моја радост – твоја сета;
ходаш, сањаш свуноћ, огледало моје.
На прстима, ево, да ти кажем мудру лудост:
Тиче ме се, дотиче се, баш ме брига,
ја сам твоја страст.

Ти нудиш у пролеће небу моме.
Зар рибизле и на Сунцу?
Понела си к'о одежду
на леђима бесповратност,
неумитност безутешну:

У смртнијем огледалу твоме,
у најбељем огледалу смртном
пурпур ноћи занемео.

Ја се смешим. Ти се смешиш.
Смешимо се: тихо прође свет.


https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

_______________________________________________________________________
Поезија суштине