Десанка Максимовић: УТЕХА


Ако нисмо заједно по априлској газили трави
сачекаћемо заједно прве мирисе снега.
Ја волим више зиме чистоту мирну
од болеснога дана пролећњега
кад руке без страсти не могу да се дирну.

Живећемо заједно свечане дане

кад душа почиње тихо да сазрева,
и бивају пуне плода њене гране,
и о вечности већ крадом снева.

Смејаћемо се заједно у вечерње часе

кад се човек смеје тише и рее.
Волећемо се кад почињу да се
живота овог сагледају међе,
кад љубавници постају једно другом
пријатељи благи и браћа.
Растаћемо се само пред путањом дугом,
са које не може да се пише,
ни да се враћа.