Десанка Максимовић | СРЕЋА


Не мерим више време на сате,
ни по сунчевом врелом ходу
дан ми је кад његове се очи врате
и ноћ кад поново од мене оду.

Не мерим срећу смехом, ни тиме
да ли је чежња моја од његове јача;
срећа је моја кад болно ћутим с њиме
и кад нам срца бију ритмом плача.

Није ми жао што ће живота воде 
однети и моје гране зелене; 
сад нека младост и све нека оде: 
он је задивљен стао крај мене.