Десанка Максимовић: ПО РАСТАНКУ


 1.
Реци ми сад, када већ прошло је све:
часи болни и дани драги, лепи;
кад нови бол се старом болу смеје;
од речи твојих кад душа не стрепи, -
     реци, да л' те је моја
     туга болела
     некад, кад сам те много,
     много волела?
 
Реци ми сад, када ме не волиш више;
кад ти се прошлој руга нова срећа;
и кад се дани који некад бише
душа ти само, кад ме видиш, сећа -
     реци, да л' те је моја
     радост болела
     једном, кад нисам више
     тебе волела?
 
 
 2.
Некад сам била добра и млада
и поверљива и пуна нада,
некада пре,
ти си ми тада рећи мог'о
бескрајно много, о како много
са речи две.
 
Спокојни били су дани моји,
а ти си срцу ми први који
беше драг,
па иза свега што си ми рек'о
каткад сурово, кадкад меко,
остао је траг.
 
Сад срце моје бије тише:
већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би рећи мог'о
онако доста, онако много
са речи две.
 
И кад би данас пришао мени
и хтео речи давно речени'
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада рек'о,
била је лаж.