Десанка Максимовић: МЕСЕЧИНА


Лута нам месец око собе,
крај стрехе плови наше,
сребром нам напунио чаше
и стаклене боце обе.

Месечином сам се опила често,
због среће, због јада
Пијмо, пријатељу, и сада,
прозорска отвори крила.
Видећеш, мање је слатка чаша
твог старог вина
него купа ова с висина.

Пијмо је. Ноћ је кратка.
Пијмо, пријатељу и сад скупа
ово поноћно пиће,
све моје знаћеш биће
кад задња се испразни купа.

Биће ти сасвим прозирна
моја душа и око;
гледаћеш у срце дубоко,
до самог дна му немирна.

Речи ће потећи саме
образ стати да се жари;
а месец, крчмар стари,
из шумске смејаће се таме.