Десанка Максимовић: ЈЕДНА СМРТ


Заволе зумбул лепи
јуче, кад зора свану
и сунце пољуби цвеће, шуме и пољану

и на њој росну траву,
љубичицу плаву
заволе зумбул лепи.

У истом жбуну беху;
и када вече паде,
он јој на свежа уста пољубац први даде,
на чедна, росна уста.
Ћуташе шума густа.
У истом жбуну беху.

Данас стоје у вази,
спустили главе ниско.
Кончић им нежна тела у топли загрљај стиско.
И зумбул с плаве косе
пије јој капи росе
последње, јутрос у вази.

О, кад бисмо и ми, драги,
и с оне стране света
заједно били попут два нежна, узбрана цвета,
кад једног скорог јутра
и нама дође сутра,
мистично сутра смрти!