Десанка Максимовић: ЈА И JA


О кад бих могла само једном 
ја некуда иза брегова
побећи од себе.

Сасвим сама и ведра 
пројурила бих кроз шуме, 
разгрнула ливади недра.

У живот бих се загњурила, 
сваком бих руку пружала. 
Са страшћу бих се пожурила:

да видим у животу како је, 
душа нечија ако је
за радост створена.

Јер од рођења са мном, 
ма куд се макла,
идем ја вечно суморна.

А мени се увек допадало: 
кад су тице кроз ноћ летеле, 
кад је лишће тихо опадало;

кад су сенке у сен слетале,
кад ме људи нису волели,
кад су ствари души сметале.

Одувек је једна ја слутила коби, 
сузе и болове,
и радости моје све помутила.

Одувек ме слатко злостављала: 
ни у шуми, ни у љубави, ни у раду 
ни часка ме није остављала.

Знам, умрећу и остарићу;
а њу увек младу, 
увек жедну болова 
на земљи оставићу.