Десанка Максимовић | ДУШУ МИ ПОКЛОНИ


Душу ми поклони.
Мене растужују ти крвни пожари 
што иза себе остављају пепелиште,
те олује што ниште
женина сневања блага.
Душу ми поклони,
у љубави ја бих хтела
до у вечна времена
да све оставља трага.

Душу ми поклони.

Мени је мало тај тренутак заборава,
то нестрпљиво крви хтење.
Душу ми, душу поклони,
од искони у мени спава
чежња пламена за вечним,
за љубави трајањем
и узнесењем.

Ја сам жена и не чезнем само

за врелим љубавничким бдењем
после којег душа пада;
хтела бих у загрљају да доживим
светле снове
и пијанство оног мутног склада
што љубав се зове.

Хтела бих да се не изгуби

ниједан наш тренутак
да свака наша милошта се створи
у какав живот, па ма мален био
као грумен вечитог злата,
да ми душа блиста после загрљаја
као јулска небеса звездама крцата.

Душу ми поклони.

Причај ми своје снове у тами,
причај ми детињства сећања.
Жели и ти да будеш уза ме
до последњег дана.
Душу ми поклони и задњу јој
честицу сваку
и најлакши дашак сваки
њеног бездана.

О дај ми својих суза,

ноћних нејасних мука,
причај шта срце ти најчешће сања.
Дрхти од изненадног звука
мога корака и гласа.
Жели и ти у мом загрљају
да и после смрти часа
остану ти на мене сећања.