Даринка Јеврић: ПЈЕСМА МОГ НАРАШТАЈА


Њихов смијешак изгнан из породичних албума
пјенуша струњен метал из њиховог даха
у пустош смјером гаврана, у димни брид зрака
игра овај вучји накот руски рулет с историјом.

У усијаном крвотоку охола равнодушност,
кристал мука, напросто
славјански тмаста зебња.
Младићи крхки, што појмили су сан,
буђење или смрт ко агрегатно стање живота.

Вазда затечени: у нехају, спокојству,
кушали суштину. Жарко.
Окове, снове и књиге на полицама. Досегли слућено
у магновењу. Бијес пророка.

Дјечаци крхки што усов им студи под кожом, под ноктом,
избивају из пакла
с Осмијехом Љуба Чупића
с Руком Принциповом.

А ишчитали слова с каменом календара
гњила писмена са лобање, мемлу срче, олује.
Већ удисали помало слеђену њежност
ка свом исходишту: у пансионима за самце
у собама од мастила,

Вјетрењаче времена, галије очас потонуле —
прска сипки тотем на вијеку,
на води; цвјетови ироније!

Час је да домаја удари благи ретуш на одсјај
нашег лица