Даринка Јеврић: МОНОЛОГ ПЈЕСНИКА


Шта сам то зидао?

плашим се да именујем

около распршена грађа: старинске књиге, пороци,
снови, године, живи креч — најприје разлажеш
па сабираш значења тајна —

таквим малтером спајах опеке пролазности —
уз саму ивицу неба видиковац постављах
да птице слете на озарење,
сврати и одахне сам Бог.

Тапије и скице нијесам прибављао,
никаква уздарја — увијек
почињући ни из чег: чежњу сам у облик преобраћао,
жудњу трепераву — ко древни неимари.

Па гдје је грешка?

висак се вазда у понору њише
обноћ темеље нагриза мјесечина
виле бацају чини.

Шта сам то зидао и
гдје бијах подучен грешно.