Данило Киш | ОПРОШТАЈ С МАЈКОМ


Мајко! Твој стаклени поглед душу моју мути
и режу ми зјене изломљене боре...
Скамењена, модра, твоја усна ћути,
а ја чујем тихе, њежне разговоре.

Још једном, мајко, о још само једном

топле прсте ти у косу ми урони,
да осјетим, мајко, у том јутру ледном
жар љубави твоје... И док звоно звони,

само једну ријеч утјехе ми кажи,

па склопи око што у бескрај зури,
осјећам да тај поглед мене тражи,
док низ свело лице задња суза цури.

О, та би суза хтјела рећи много:

пољубац мајке што се на пут спрема,
и савјет прије но се каже: "Збогом..."
њежну љубав мајке које више нема!

1951.