Данило Киш | НАРИЦАТИ, НАРИЦАТИ


Чекати, док поноћни звон тиња,
Да се донесе црна шкриња.
Не питати због ког је патња,
Звонити док не мине пратња.
Под балдахином и црним велом
Носити распело бело, пред опелом.
Под тешким сребром погнути плећа,
Давити се у диму свећа.
С тамним сенама у бој стати
И тихе псалме запевати.
Слушати оргуље печалне
И звона посмртних јечање.
Крочити преко зева гробова
У пратњи слугу, божјих робова.
Мрзнути у зачараној ноћи,
Гледати туђег мртваца у очи.
Дрхтати на месечини кобној,
Уздисати на хумци гробној.
Порећи прошлост, јецајући,
Замађијано, клецајући.
Опростити сваком. Покајнички
Грлити сандук, очајнички.
Тестамент страшни срицати,
и нарицати, нарицати, нарицати.