Даница Марковић | У СУТОН


Ах, ти ме питаш, откуд боре ове 
На место свежих, румених ружица, 
Што урес беху мога ведрог лица 
У рајско доба, што се младост зове?! 
Где златно море мојих власи бујних 
И рујна румен са усана рујних? 

И где је онај искрени и јасни, 
И ведри поглед безазлена ока 
Са тихом чежњом сазнања дубока; 
Па где је песме глас топли и страсни, 
Што милозвучно кроз одаје звони 
И силним жаром тиху сету гони?! 

О другарице мојих ведрих дана, 
Зар ти још не знаш, шта мој живот значи?! 
Ил овај жижак, што ми путе зрачи, 
Бедни остатак минула вулкана, 
Сматраш за лучу сјајна осветљења. 
Полета жарка и одушевљења? 

Давно су свели сви пролетни краси — 
Све свеже цвеће, што га младост даје! — 
А груди ломне само боле таје; 
И док се живот тихо не угаси, 
Гдекоји спомен, што сећање крене. 
На срећне дане тек ме опомене. 

Злаћене власи опале су доле 
— Сваку по једна истргла је брига — 
И то би била превелика књига,
Кад бих ти своје стала ређат боле. 
Што груди боне у себи их крију, 
Ил сваке боре причат историју. 

Пут, којим сада моја нога греде. 
Мучна је стаза силних искушења; 
— Најгоре патње смртнога створења 
Мене не мину, нити ме поштеде — 
А кратка срећа прошлости далеке 
Јави се каткад кô из магле неке. 

Тежак је терет пао ми на плећа: 
Струјом времена час пливам, час тонем; 
Борим се тако, борим се, па клонем; 
Не знам, што значе ни радост ни срећа ; 
Тек суза која из ока се слије 
На гробље немо, које прошлост крије. 

И сан младости — овај спомен свети — 
Заборавићу; — тâ на што сећање? — 
Можда ће тако бола бити мање! 
Па кад се најзад смрт и мене сети, 
Склопићу око угашено, тавно: 
На то сам била спремна већ одавно.