Даница Марковић | НА БУНАРУ


У ведри дан што наговештава пролеће
Друмом широким ишли смо покрај ливада,
И са клицима обесне, детињске среће
Здравили пастире младе и њина стада.

Идући тако путем у веселу ходу,

Стигли смо, усхићени, до једног бунара:
И наднесмо се над мирну и тиху воду
Извора што гаси жеђ уморна овчара.

И дишућ' мирис расцветаних љубичица,

Што свежи дах гоњаше из оближња луга,
С осмехом блаженства огледали смо лица
На тихој површини воденога круга.

Ал' у том часу жеђ нас је морила љута;

Жарка се жеља јави да је утолимо;
А ти спусти ведро... за некол'ко тренута
Свежу воду писмо, да жеђ угасимо.

Угасивши жеђ љуту, пресићени смо стали,

С утољеном жељом дубоко оданули,
И с заједничком мишљу смо се погледали,
Па, приступив бунару, над водом се нагнули.

Ал' у дубини плахи се колути вили;

Невино задовољство што нам радост чини
Изгубили смо! Жеђ љуту смо утолили;
Ал' доле, на усталасаној површини,

Ах! не могосмо више огледати лица...

И залуд сва лепота пролећњега дана,
И свежи мирис расцветаних љубичица,
И нежна песма из пастирска стана...