Даница Марковић | GALIUM VERUM /ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ/


Клекнух у пољу широку, пред цветом
Што носи име твоје, увек драго;
Ветрић је својим доносио летом
Мириса шумских једнодушје благо.

Немадох снаге, да ускинем цвета,
И сагох главу над његовим струком,
А, као вапај подземнога света,
Зајеца ветар помамним фијуком…

Ветар ме хладни до костију проби
На топлом сунцу ведрог летњег дана.
Ал слику тамну моје мрачне коби
Одагна одјек клика раздрагана:

То сељанчица, у шарену руху,
С рукама пуним ивањскога цвећа,
Газећи траву и стрњику суху,
Расу се јато дуж реда дрвећа.

Ветар умуче пред обесном кликом!
Ја пружих руке ка веселој чети.
И склопих очи пред шареном сликом,
Иштући само свеже руковети.

Сви се кораци управише к мени.
Слише се речи у нејасне звуке.
И као цвркут птичица малени,
Слише се речи у нејсне звуке.

Сагледах цвећа руке своје пуне!
На узбуркане притиснух га груди!
Клетва се диже,да удес прокуне,
И мрачну клетву што сковаше људи!

/одломак/