Бранко В. Радичевић: СТИД ЗБОГ РЕЧИ


Почео сам да мрзим речи.
Бежим у ћутњу. Кријем се од звука.
Ускоро ћу са немима да се дружим.
Реч опет да постане - рука.

Јер - усне се само покрену. Ноге иду.
И руке машу одвојено, лено.
А треба рећи: смрт, или: рођење сина.
Узбуђења дрхтај рамена није покрен'о.

Рађати реч сваку као породиља.
С криком и да усна закрвави.
Од стида због речи одлазим на појила
Где говор бика савија кичму крави.

Прилазим жени. Телом зове: ходи!
Да рече гласом, не бих се осврн'о.
Упалио сам прсте.
Језик свој - утрн'о.