Бранко В. Радичевић: САМА


1
Рука над челом.
Скривена суза.

Одлази...

На плећима — торба жута.
Још корак — неста с пута.

2
А она је тако сама
на праг села.

Чинило јој се:
није ни отишао...

Чује га у стаји,
час на дрвљанику.
А сад: замишљен је стао...

Мисли: да л је време снети сено.

И опет, некуд, тумара по подруму
Да ли је то викнуо: Жено!

3
Изјутра: огњиште хладно.
Жена — сама.

Тргне се:
неко прође...

Ко да је златнула слама.

Ал то је у стаји — тамо —
пусто стадо, гојно.

Нема га...
На војну отишао њен војно.

4
Скаменила би се у слутњи.
Ал време није стало...

Гледа по кући:
у куту рђа рало.

На мотици блато још од лани.

Изађе на друм —
у пољу снег све тањи.

У странама се пуше кртичњаци.

Тад стаде жена. Леђа своја сави.
Тужна, у послу бол да заборави.

5
Вест је затече у пољу
где оре.

И поста жена црна нарикача.

Увече — две краве упреже у кола.
Црн барјак у довратак стави.

И крену сама, ојађена лика.
По мужа свог, по мртвог војника.