Бранко В. Радичевић: КАД МАТИ БЕЗ РУКУ ОСТАНЕ


Има један час кад мати твоја
немоћна стоји у куту.
Она је за тобом своје руке послала.
Стоји мати.
А руке су јој на путу.
 
Њене су руке невидљиве. 
И нико од нас не сања: 
да то баш она, 
најбрижнији створ на свету, 
испред свога сина
сваку невољу уклања.
 
Јер живот има сто брига
и сто мука.
Над свима лебди
по једна мајчина рука.

Увече, кад се враћаш,
и мајчине руке се врате.
Оне испред тебе прво отворе капију,
а после — до прага отпрате.

И док мрак пали звезде
изнад реке и ива,
руке су већ пале на мајчино крило,
или су се вешто дохватиле плетива.
 
Мир повеје, благи,
а око — ко да је снило.
Само игле дрхте:
 
Ништа није било...
ништа није било...