Бранко В. Радичевић: ГРУБА ПЕСМА


*
Ја јој говорим речи пуне оштрих зуба
Да ћемо нежност оставити деци.
У дванаестој години добија прве нокте.
Млечњацима још може да се одшкрипи.
А кад се замомчи, нежност то више није.
Јер човек због љубави може да убије.

*
Највољенија, кажем, загледај мало у себе.
Јер ти си као земља, све тамнија
што идеш дубље. Све луђа. Сва од језа.
Нека признају твоје очи, нека кажу,
шаљем ти овај ујед да те моли,
чему рогови моји када не би проболи.

*
Моји су дланови од наоштрена камења.
А ноге су два стабла израсла из кукова.
Од ветрова је испуцала моја кора.
Када говорим љубав, речи добијају вилице
и сви су зуби кутњаци и раскидачи.
Када говорим љубав, нокти су ми орачи.

*
Нежност је била сумња и једна несигурност.
Отрпи овај бол од ког ће да врисну кости.
Она је чак и травкама непозната.
Због ње никада не дрхти на тополи
бели лист. С нежношћу се опрости
чим моја рука почне да те боли.

*
Твоје је тело хиљаду дивљих мачака.
А ја знам да имам само две руке.
Тако је мало руку и тако мало усана.
Па шта да радим када знам да имамсамо две руке.
Зар да им одузмем јарост па да тепају прсти?
Обраста моја кожа у коров и у трње.
Када дрљачом пређем сваки твој део и теме,
сигуран сам: на плодно ће да падне свако семе.

*
Ја јој говорим речи помало чудне.
Речи шкљоцају и убеђују месо.
Ти си постеља од ножева и чудо.
На теби ни ђаво не би плес'о.
Јаук не могу да измоле моји прсти.
Говорим јој све што нежност не може бити:
гребење од косе, хеј, путена храстова коро,
најгрђа, ногом ћу те пољубити.

*
То је велика сеча и најгрубље грање.
А ледине су тврде. Стари во не оре.
Необична је ово љубав, не трпи гугутање.
Брзо нам запиште кости и усне наше загоре.
Говорим јој љубав, уморан од падања,
вукући њене оштре, замршене косе:
отрпи још овај бол, њиво од сто дана орања,
а после – нека нас носе!