Бранко Миљковић: СОНЕТ


Ти простори ме ужасавају

Простор који ничим не подсећа на себе,
птицама померан, ветровима сличан,
сам у себи, сам за себе, ничему вичан,
вечити почетак ужасан, без потребе.

Простор језиком трајања препричан
и претворен у вечност која ником не треба,
вечност за проклетство, које будно вреба
под свежом хумком плен свој непомичан.

Заборавимо мрачно поверење
себе са собом, у страшно подозрење
простори се руше и црна наилази плима.

У шкртости тишине без себе и иметка
ми смо последњи заточници почетка
под каменом што име има.