Бранко Миљковић | ПРВА ЉУБАВНА ПЕСМА


Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.

И докле месец ко златно гнездо

у цветном грању блиста
а часи слатко неповратно
клизе ко капље росе с листа.

Изнео бих јој своје срце

и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
ко топло срце нежну другу.

И срце бих јој отворио

да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоског звездани.