Бранко Миљковић | КРАЈ ПУТОВАЊА


О све што прође вечност једна бива.
Сен која беше дрво које траје. Будан
Испод свога имена које буди
Рука са цветовима крв што себе окива.

Завршиће се путовање остаће тиха брда,

Сива празнина ветар који блуди,
Место које нема места у жељи ал нуди
Зло да нас спасе и истину открива.

То чему се молите је Жалосни Славуј.

Љубав никада није завршена.
Чега има људског у патњи? О чуј

Дан одјекује. Непокретне звезде стоје.

Празне руке празно срце пуста сена
И нема мене ал има љубави моје.