Бранко Ћопић‎: ПРЕД ЈЕЖЕВОМ КУЋИЦОМ


Сви јуре сложно ка циљу свом,
куда год прођу — прасак и лом!

Пристигли јежа, гледе: он стаде
крај неке старе букове кладе.

Под кладом рупа, тамна и глуха,
простирка у њој од лишћа суха.

Ту Јежић уђе, плива у срећи,
шушти и пипа гдје ли ће лећи.

Намјести кревет, од педља дужи,
зијевну, па леже и ноге пружи.

Сав блажен, сретан, ниже без броја:
— Кућицо драга, слободо моја!

Палато дивна, дрвеног свода,
колијевко мека, лиснатог пода.

Увијек ћу вјеран остати теби,
низашто ја те мијењао не би'!

У теби живим без бриге, страха
и бранићу те до задњега даха!