Бранко Ћопић: МАЈКА


Већ морнар Месец пучином једри,
накрај му ноћи лука.
На меку косу дечака снена
спушта се топла рука.

Смешка се дете, живот је бајка.
Чува га, пази вољена мајка.

Дечак је снове сањао страшне,
буди се, тражи спас.
Из ноћне таме, спремно и будно,
јавља се мио глас.

Залуду тмина јуриша глува
кад мама добра дечака чува.

Јутарње сунце кроз прозор вирну,
у собу зраком крочи.
Прену се дечак. Ко ли га гледа?
То су мамине очи!

Путују дани у сјајном низу,
када је мама рођена близу.
. . . . . . . . . . . . . . . . . .

Нарашће дечак, постаће човек,
време ће најзад повити стас,
ал ће се вечно памтити рука,
мамине очи и мио глас.

(1955)