Бранислав Прелевић: СМИРЕНА ЕЛЕГИЈА


Љубави крв моју у својој стишај
До моје потпуне смрти много ће воде проћи
Moj лик обрастају маховина и лишај
Изговарам речи које се крадом претварају у ноћи

Коњи у трку протутњаше изнад мене
Твоме се лицу сунцокрети савише гладни сунца
За коњима меким ходом газе деца и жене
Уместо усне врес у љубавној ватри бунца

Помири се ca преосталом мојом крви
Она ти отвара врата у камену и нуди биљне лепоте
Из ње се легу змије славуји вране и црви
И прекасно сазнање да нас од земље смрт оте