Бранислав Петровић | ЗЛАТНА ПЕСМА


Камен није камен без свог ума камног.
Дрво без мудрости не би било дрво.
Где је ватра без разума свог пламног,
не Реч - Ум је био прво.

Цвет смеран у пољу порука је важна
подзмених мудраца - тај украс разума!
Птице мочварице, змије, жаба влажна,
само су трагања незнаног нам ума.

Сујето људска дивна си, надстварна!
Пепео звездани раван ти је тек,
а васељена ти је благодарна.

Док ума је људског трајаће пејсаж и век.
У пејсажу звер завија, гладна, гола:
Ум настао спаривањем зла и бола.