Бранислав Петровић | ***


Не умем да живим а живи ми се
кад умрем родићу се чини ми се

О боже боже шта учини твој син
ти му даде лиру он је окачи о клин

И јаукну страшно ко нико пре њега
одричући се и песме и себе и свега

Србија је земља у којој за пића
песнике туку за нова открића

Кад постигнем циљ и доспем у тмину
нек се зна да нисам им`о отаџбину

Време је свемоћно оно звезде меље
да се зна да нисам им`о родитеље

Па и мајку своју најсветију зору
сам сам измислио као метафору

Мајку то сазвежђе што кроз бескрај броди
дуго сам молио да ме живог роди

И родила ме живог ко жаруљу
ал ме без оружја пустила у руљу

И будући да сам први пут ван тмине
не умедох да се браним од светине

И дотле је дошло о мајко опрости
враћам се натраг у тебе кроз кости

Само сазвежђа мудра памте у свом сјају
како ми је било тесно у бескрају.