Брана Црнчевић | ЗЛАТИБОР


Речи у које бежимо од речи
издају нас пред потером сваком,
живот, страшна црква, тражи да се клечи
пред животом на који си лаком.

Понекад само још душа заболи

што је свугде исто: само живот голи
коме није доста што смо пали нице

те нас ту, на селу, пасторално буди

и враћа нам веру да смо опет људи
песмом неке дивно полуделе птице.