Брана Црнчевић | ОПСЕСИЈА


Из рама света пробих се у таму
идем стазом оног од кога сам створен
одозго гледам на Србију саму
о страшној самоћи плетем метафоре
а биће још теже и биће још горе

Небо није плаво звезде бледо светле

то се слабе лампе с густим мраком боре
покрај мене вешци јашу своје метле
Србију помињу о Србима зборе
а биће још теже и биће још горе

Свим анђелима сломљена су крила

а ђаволи их муче, гоне, коре
тамо где је некад Божја правда била
сломљени анђели сад ђаволе дворе
а биће још теже и биће још горе

Душе светитеља мрак ко ватра жеже

зачуђене оним што ђаволи творе
земља је без Бога свет без равнотеже
свему што је свето ишчупан је корен
а биће још теже и биће још горе

Пишу Срби Књигу о милион мука

а никако књигу Небу да отворе
још путује Богу Дамјанова рука
и још мртва брани Лазареве дворе
а биће још теже и биће још горе

У сну и на јави над Србљима плутам

Чекајући зрачак свете српске зоре
По српским земљама дивна нејач лута
Све су српске земље везане у чворе
а биће још теже и биће још горе