Брана Црнчевић | ЉУТИТО МЕЧЕ


Месец обукао чизмице жуте,
облаци обукли плаве капуте
па целе ноћи небом језде.
Доле у шуми, једно мече
замишљено, већ треће вече,
гледа у звезде.

Мече се љути већ трећи дан
што га терају у зимски сан
и замишљено стално ћути.

Тата се љути, мама се љути
и сви му веле:
- Откад постоји мед и пчеле,
откад постоји сунце и вече,
нисмо видели такво мече.

-"Шта ћеш да радиш - мама га пита -
кад лишће сасвим, сасвим пожути
и снег напада изнад рита?"
А мече ћути.

-"Ћта ћеш да радиш - бака му вели -
кад свет од снега сасвим побели?"
Тата се љути, мама се љути,
а мече ћути.

Одједном мече љутито рекло
шта га је пекло:
-"Нећу да спавам, нећу и тачка.
Зашто не спавају зец и мачка?
И птица изнад наших глава
зашто не спава?"

А онда тихо, тихо рече:
-"Баш ми је криво што сам мече."

Сад мама ћути, и тата ћути,
и сви су страшно забринути.

Мече се љути:
-"Узећу - каже - тротинет,
идем међ' децу, међу свет.
Нећу да спавам. Нећу и тачка!
што не спавају зец и мачка?"

Месец обукао чизмице жуте,
облаци обукли плаве капуте
па целе ноћи небом језде.
А једно мече већ треће вече
Неће да спава. Гледа у звезде.