Брана Црнчевић | КРИК


У песме скривен ко у шуме,
у лишћу речи и трави душе,
ја чекам да и звер разуме
у моме грлу крик угушен.

Крицима мртвим звона звоне,

мозак, ко небо, наоблачен.
Сузе ми као звери гоне
а немам коме да их плачем.

И чујем своје крике нове,

пробијају се кроз све страже.
Добро је што их у грлу лове
јер немам коме крик да кажем.